Vecnost ljubavi

Ne volim ovo doba godine

budi u meni najlepse uspomene

ne volim ni prolecne kise

jer one secaju na tebe i mene.

 

Ne volim miris mokrog asfalta

ne volim odraz svog lika u bari

ne volim tamne oblake

na tebe podseca toliko stvari.

 

Ne volim pokvasene prozore

ne volim te tmurne boje

ne volim mokru zemlju i travu

jer u njima vidim tragove tvoje.

 

Ne volim toplinu aprilske kise

ne volim zvuk kapi koja pada na tlo

ne volim prohladnu usamljenu noc

jer pokazuje da si daleko.

 

A lazem sebe da sve ovo ne volim,

lazem da prikrijem da jos si deo mene

sa prozora posmatram sve ove stvari,

u tmurnom nebu trazim oci snene.

 

Nedostaju mi nasi razgovori,

nedostaju mi u zagrljaju docekana jutra

jos uvek trazim nekog slicnog tebi

jos uvek trazim neko bolje sutra.

 

Nedostaje mi osmeh  koji si mamio

nedostaje mi sreca koju si nudio

nedostaje mi nas zivotni san

iz kog se niko ne bi budio.

 

Nedostaje sve cega vise nema

prolazi vreme a uspomene ne blede

nece se vratiti ti srecni dani

ostaju nade koje jedino vrede.

Jednom ce se promeniti sve.

Nase uloge ce drugima biti dodeljene.

Zaboravices me.

Zaboravices svaki tren zajednicki.

Ako!!! Zaboravi usputnu stanicu svog zivota!

Preseci sve jer vise nema smisla.

A kada dodjes kuci,

Cuces da sam otisla,

da mi je prah daleko stigao

jer je nosen vetrom.

Vetrom koji je jutrima donosio mirise tvoje.

Vetrom koji je nekada nosio poljupce moje.

Reci ce ti da sam otisla bez pozdrava.

Da!Nije vise bilo onih toplih reci.

Otisla puna tuge i niko to nije mogao da spreci.

Ostavila sam ovaj pakao od zivota.

Otisla rajskim putem da nekom drugom budem dobra.

Kad vec tebi nisam.

Budi srecan!Nemoj da tugujes zamnom.

ne dozvoli da te moja tuga dotakne.

Da te moja suza opece.

Da te moja rec pokoleba.

Da te moj osmeh zagolica.

Da te moja ruka dodirne.

Da ti moje usne sapucu reci istine.

Bola.Tuge i patnje.

Nisam imala snage da se pozdravim.

Zato ovo sada i pisem.

Kada odlazim.

Pusti samo jednu suzu.

I zalij mesto kraj kreveta mog.

Ostavi mi rec samo.Makar lazna bila.

A onda me zaboravi.

Neka me trava zazeleni.

Neka me sneg pokrije.

A ti idi. Ne secaj se.

Jer samo sam usputna skitnica koja te je zavolela.

I nisam vredna secanja.

Nadji srecu i ne misli na mene.

Tek ponekad se seti malene curice.

Curice koja je umrla za tebe.

I odmah potom zapevaj.

Oslobodi srce ove obaveze.

Obaveze da me cuva.

Moja ljubav je uzaludna.

Ali nikada veca nije bila.

Iako se suza slila.

Ona me je ispratila.

Zapamti samo moje ime

neka te bar ono seca na mene,

na moje okice nekada snene,

usne pune i rumene.

Njih vise nema.Nestale su.

Zatvaram oci i vidim nju.

Zove me i vuce ka sebi.

Odlazim i poslednji put

reci VOLIM TE upucujem tebi.

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE

I ova je noc licila na prethodnu.

 Dok sam, kao i svake noci, ispijala poslednji gutljaj zamagljene case bola, i duboko uvukla poslednji dim cigarete, slika tvoje pegice stvorila se pred ocima.

Ususkana pored prozora, sa praznim pogledom u nebo, i dubokim uzdahom, cekala sam tvoju senku iza coska da ozivi nadu, da doci ces opet.

Odjednom stvorise se sva slova ljubavi, sve skice srece, i svi planovi nade. Svaki vec prozivljeni sekund, imao je posebnu draz i trajao duze od sata.

Vratili su se prvi pogledi, prvi osmesi, prvi leptirici, prvo sve. Iznova sam prozivljavala ono sto proziveh samo sa tobom.

Jeza prostruji kroz telo kad setih se prvog uplasenog dodira usnama, zbunjenosti na licu, i jedva cujno cao. Secanje na svaki osmeh, svaki dodir, svaki poljubac, i svaku suzu. Ponovo je bolelo sve. ..kao i svake noci do sada.

Moja prva misao ujutru i poslednja pred laku noc. Misao koja je prozimala svaki segment ovog  rasparcanog zivota. Previse razmisljanja, previse planova, previse  “sta bi bilo, da je bilo”.
Ja savrsena za tebe, ti tako pogresan za mene. U pogresnom vremenu, u pravoj ljubavi. Sve je bilo i savrseno i pogresno.

Savrseno se slagali, prekratko trajali. Ili ne?! Mozda smo trajali sasvim dovoljno. Sasvim dovoljno da me ne zaboravis, da te ne zaboravim. Sasvim dovoljno da nastavimo dalje, sa povremenim uzaludnim okretanjem unazad. Sasvim dovoljno da ostanu secanja.

Bole secanja, bole misli i glasovi, bole saveti i cutanja,  peku suze dok rascepkana nada ne moze da se sastavi. Bole nemi pogledi, slucajni dodiri, suze u ocima i jecaj u grudima. Bole neizgovorene reci, precutani poljupci, zaboravljeni osmesi. Boli sve sto i danas podseca na tebe. Boli cinjenica da si tu na korak od mene, a opet udaljen miljama. Boli, i ne prestaje.

Na kraju od savrsenog “mi” preko pogresnog “ja i ti” ostaje sumnja u stvarnost prozivljenih trenutaka, iskrenost izgovorenih reci. Ostaje mrva nade, da nekada, negde, ko zna gde i kada, sudbina planira nase novo “mi” sa malo drugacijim krajem.

Evo i nocas sam u drustvu vernog prijatelja. Prijatelja koji izvuce iz mene i najmanju istinu, kako bi ti prenela sve, Prijatelja koji me odaje u gluvoj noci…I nocas cu uz poslednji gutljaj da ispratim suzom secanje na tebe i zamolim Boga da dodje to bolje sutra. Da dodje sutra, u kome ti neces boleti.

Bio je znak.

Slučajnost.

Splet okolonosti.

Kažu, od Boga. Kažu, prst sudbine.

Kažu, bio je test. Kažu, pala sam.

Kažu, pogrešila sam. Kažu, izdala sam.

Kažu,varala sam. Kažu, plakala sam. Kažu, patila sam.

Kažu, izigrao me. Kažu, povredio me.

 Kažu, ponizio me. Kažu, iskoristio me.

Kažu, voleo me. Kažu, zaboravio me.

Kažu...

Jedno je samo bitno....šta kažem ja?!

Kažem....VOLIM GA.