Vecnost ljubavi

 Dok sam, kao i svake noci, ispijala poslednji gutljaj zamagljene case bola, i duboko uvukla poslednji dim cigarete, slika tvoje pegice stvorila se pred ocima.

Ususkana pored prozora, sa praznim pogledom u nebo, i dubokim uzdahom, cekala sam tvoju senku iza coska da ozivi nadu, da doci ces opet.

Odjednom stvorise se sva slova ljubavi, sve skice srece, i svi planovi nade. Svaki vec prozivljeni sekund, imao je posebnu draz i trajao duze od sata.

Vratili su se prvi pogledi, prvi osmesi, prvi leptirici, prvo sve. Iznova sam prozivljavala ono sto proziveh samo sa tobom.

Jeza prostruji kroz telo kad setih se prvog uplasenog dodira usnama, zbunjenosti na licu, i jedva cujno cao. Secanje na svaki osmeh, svaki dodir, svaki poljubac, i svaku suzu. Ponovo je bolelo sve. ..kao i svake noci do sada.

Moja prva misao ujutru i poslednja pred laku noc. Misao koja je prozimala svaki segment ovog  rasparcanog zivota. Previse razmisljanja, previse planova, previse  “sta bi bilo, da je bilo”.
Ja savrsena za tebe, ti tako pogresan za mene. U pogresnom vremenu, u pravoj ljubavi. Sve je bilo i savrseno i pogresno.

Savrseno se slagali, prekratko trajali. Ili ne?! Mozda smo trajali sasvim dovoljno. Sasvim dovoljno da me ne zaboravis, da te ne zaboravim. Sasvim dovoljno da nastavimo dalje, sa povremenim uzaludnim okretanjem unazad. Sasvim dovoljno da ostanu secanja.

Bole secanja, bole misli i glasovi, bole saveti i cutanja,  peku suze dok rascepkana nada ne moze da se sastavi. Bole nemi pogledi, slucajni dodiri, suze u ocima i jecaj u grudima. Bole neizgovorene reci, precutani poljupci, zaboravljeni osmesi. Boli sve sto i danas podseca na tebe. Boli cinjenica da si tu na korak od mene, a opet udaljen miljama. Boli, i ne prestaje.

Na kraju od savrsenog “mi” preko pogresnog “ja i ti” ostaje sumnja u stvarnost prozivljenih trenutaka, iskrenost izgovorenih reci. Ostaje mrva nade, da nekada, negde, ko zna gde i kada, sudbina planira nase novo “mi” sa malo drugacijim krajem.

Evo i nocas sam u drustvu vernog prijatelja. Prijatelja koji izvuce iz mene i najmanju istinu, kako bi ti prenela sve, Prijatelja koji me odaje u gluvoj noci…I nocas cu uz poslednji gutljaj da ispratim suzom secanje na tebe i zamolim Boga da dodje to bolje sutra. Da dodje sutra, u kome ti neces boleti.